Lična odgovornost
Razvoj lične odgovornosti je pojam koji nije još dovoljno shvaćen i prihvaćen u našoj kulturi. Naime, on označava zaštitu sopstvenog integriteta i vrlo je značajan za vaspitanje dece.
Iz psihološke perspektive postoje dva argumenta koja ukazuju na značajnost razvoja lične odgovornosti kod svakog pojedinca. Prvi, razvijena lična odgovornost sprečava da se neko nađe u žrtvenoj ulozi i drugi, onaj ko vodi brigu o ličnim granicama i potrebama sprečava mogućnost da ga drugi iskoriste ili umanje njegovu vrednost.
Lična odgovornost kao sistemska pojava uvek utiče na odnose među ljudima, na odnos između partnera ili odnos između roditelja i deteta. Ako nismo u mogućnosti da preuzmemo ličnu odgovornost, više je prebacujemo partneru ili ako su roditelji manje spremni da je preuzmu, javlja se jači osećaj krivice kod dece. Osećaj krivice uništava samopštovanje roditelja i stvara kod dece osećaj da su na teretu.
Što više postajemo svesni sopstvene odgovornosti, to ćemo češće da kažemo „ne“ kada za tim osetimo autentičnu potrebu. Isto tako, ako osetimo autentičnu potrebu da kažemo „da“, to treba i da uradimo. U najboljem smo skladu sa sopstvenim potrebama i željama ako autentično izrazimo sebe bez osećaja krivice i rezigniranosti. To zaista može da smanji tenziju i razreši sukobe ukoliko sa druge strane imamo osobu koja sa takvom odlukom može da se ne slaže, ali je poštuje.
Mnoga deca odrastaju u porodicama u kojima se ljubav i lična odgovornost međusobno isključuju. Ona imaju potrebu da se priklone onima koji su dominantni, koji sprovode svoju moć i na taj način staju na put razvoju ličnog integriteta deteta. Takva deca se zapravo odriču svog integriteta zbog roditeljske pažnje, ljubavi ili straha zbog mogućih posledica. Deci je neophodno dozvoliti da razvijaju osećaj lične odgovornosti, počevši od najranijeg detinjstva. S druge strane, postoje roditelji koji se ponašaju potpuno neodgovorno prema sopstvenoj deci tako što im ispunjavaju svaku želju i smatraju da im na taj način daju potpunu slobodu. Deci ne škodi roditeljsko „ne“. Može samo da ih frustrira, ali i frustracija je deo učenja i odrastanja deteta. Deci je potrebno vođstvo u procesu sazrevanja, ali i roditeljska osetljivost i razumevanje.
Autor:
Maja Mančić,psiholog
PU Baby Palace Andjela, Bregalnička 9