Bol kao pokretač
U ljudskoj prirodi je želja i potreba da se živi život pun blagostanja. Da se živi dobar i udoban život, ali uvek po sopstvenim merilima. Ta potreba je razumljiva, ali je velika iluzija da život može samo tako da se odvija, bez velikih izazova, ograničenja i bolnih iskustava.
Proces sazrevanja i učenja, kada upoznajemo sebe i druge, po prirodi stvari je disharmoničan, a često može da bude i bolan. To važi i za decu i za odrasle, ali se ne odnosi na svesno psihičko i fizičko nanošenje boli. Važno je da postanemo svesni da naše samo prisustvo, naše reči i reakcije, mogu ponekad da izazivaju osećaj boli kod naših najbližih i najbliskijih ljudi i da preuzmemo odgovornost za to. Velika je iluzija da prema deci treba zauzimati prezaštićen stav (o tome je bilo reči u tekstu Prezaštićena deca) da bi ih sačuvali od sukoba, problema i bola. Roditelji koji gaje ovu iluziju veruju da iz takvih odnosa stasavaju deca koja su empatična, društvena i spremna za suočavanje sa životom, a zapravo, suprotno je. Velika zamka je i verovanje da je moguće detetu ne naneti bol apsolutno nikada, makar i u najmanjoj meri. Ne zelim svim ovim da veličam bol kao osećaj ili stanje kojem treba težiti, već samo želim da istaknem da je neizbežan i sastavni deo života, u određenoj meri i u određenim periodima.
Ako želimo i uspevamo da osluškujemo potrebe dece, videćemo da nam ona jasno stavljaju do znanja u kojim situacijama je povređen njegov integritet. Iskazuju nam to telesnim stavom, pognutom glavom, oborenim pogledom, plačom, ubrzanim disanjem. Nešto starija deca i mladi mogu jasnije da izraze sebe i verbalnim putem. Sve su ovo jasni pokazatelji da deca osećaju neku vrstu boli i upravo zbog toga odrasli mogu da uče da svesno menjaju svoj pristup kroz ponašanje i razumevanje autentičnih dečijih potreba. I dete uči da je njegova bol prihvaćena i da dobija kvalitativno drugačiji odgovor roditelja. Eto jednog primera situacije u kojoj prosperiraju i dete i odrasli.
Isto tako, odrasli mogu da uče iz doživljenih bolnih iskustava ako su spremni i mogu da se suoče sa njima. Ona su pokretač za lični rast i razvoj. Svoje potrebe najbolje spoznajemo tek kada one nisu ispunjene. Sopstvene granice nam postaju poznate tek kada ih neko ne poštuje ili narušava. A, dubinu svojih osećanja i sopstveni karakter najbolje prepoznajemo kada nam se čitav svet zaljulja i izgubimo tlo pod nogama.
Autor:
Maja Mančić,psiholog
PU Baby Palace Andjela, Bregalnička 9